Zovem se Zorica. Imam 45 godina. I da mi je neko pre 10 godina rekao da ću ovo pisati, verovatno bih se nasmejala i rekla: “Ma kakvi, ja imam sve.”
Ali nemam.
Ne više.
Imala sam brak, dom, toplinu. I izgubila sam. Ne zbog greške, ne zbog prevare. Već zato što sam bila nevidljiva. Žena koja se daje, trpi, ćuti. I jednog dana – prestane da postoji u njegovim očima.
Danas sam razvedena. Sama. Ali ne očajna. Samo ranjiva.
Nisam klinka, nisam sponzoruša, ne tražim nikog da mi kupuje torbe ni vodi po letovanjima. Samo tražim da budem nečija. Opet. Da me neko zagrli bez pitanja. Da me pogleda ujutru i kaže: “Tu sam.“
Imam telo koje je možda malo promenilo oblik kroz godine, ali dušu koja zna da voli tiho i snažno.
Još uvek verujem da mogu nekome biti sve – ako me gleda srcem, a ne kroz godine.
Nisam bez prošlosti, ali nisam ni završena priča.
Ja sam žena. Žena koja i dalje oseća kada zaspi sama. Koja čeka poruku. Koja sanja da još jednom sprema večeru dok neko sedi za stolom i smeje se.
Ako si muškarac koji zna šta znači prava žena – možda si ti ono što sam godinama tiho čekala.
