Imam 45 godina. I zovem se Petra.
Ako me pitaš šta sam naučila do sada – reći ću ti: da žena može da izdrži mnogo. I da najtiše tuge nose one koje se najlepše smeju.
Nekada sam verovala u bajke. Pa sam verovala u kompromise. Onda sam prestala da verujem u išta.
Dala sam ljubav, strpljenje, podršku. Bila sam nečija devojka, nečija supruga, nečiji oslonac. I svaki put sam ostajala praznih ruku. Ne zbog toga što nisam bila dovoljna – već zato što sam birala one kojima nikada ništa nije bilo dovoljno.
Danas živim mirno. Sama. Možda spolja izgledam kao žena koja sve ima pod kontrolom.
Ali noću, kad skinem osmeh – osetim prazninu. I to nije glad za pažnjom… to je tiho pitanje: “Hoće li ikada više neko da me pogleda kao ŽENU, ne kao prošlost?”
Ne tražim mnogo. Ne tražim savršenstvo. Tražim čoveka koji zna da voli tiho. Koji zna da ostane.
Koji zna da vidi dušu, ne etiketu.
U ovim godinama znam da ljubav ne mora da bude glasna. Dovoljno je da bude prisutna.
Ako si čovek koji ume da ćuti pored mene, da mi stavi ruku na rame kad reči nisu dovoljne – možda smo čekali jedno drugo.
– Petra
