Zovem se Valentina, imam 45 godina. Nikad se nisam udavala. Život me je vodio svojim putem – ostala sam da živim na selu, a sada sam ovde, iskreno, da napišem nekoliko reči o sebi, možda me pročita onaj pravi.
Živim sama, roditelji su mi preminuli. Imam svoj dom, svoje dvorište, svoj mir. Ali nemam ono najvažnije – nekoga s kim bih to sve delila. Srce mi nije ogorčeno – naprotiv, puno je nežnosti, strpljenja i želje da se još uvek nešto lepo desi.
Volela bih da upoznam muškarca koji želi dete. Znam da to možda deluje neobično u mojim godinama, ali ta želja nikada nije nestala. Nisam od onih žena koje su odustale. Ako je Božija volja – i ljubav prava – sve je moguće.
Nije mi važno da li živiš u gradu ili na selu. Bitno mi je da si čovek – iskren, dobar, nežan. Da znaš da razgovaraš, da grliš, da poštuješ ženu. Ako si možda i ti prošao kroz život sam, ako ti fali oslonac, toplina, neko ko te neće menjati, već prihvatiti – možda smo baš ti i ja odgovor jedno drugom.
Ne tražim savršenstvo, ni bajku. Samo stvarnu ljubav. Nekoga ko bi voleo da kraj mene oseti mir, ali i radost. Ko bi možda poželeo da zajedno stvorimo dom pun dečjeg smeha.
Ako si se prepoznao, javi se. Ne obećavam čuda – ali obećavam srce koje zna da voli iskreno.
Valentina
