Zovem se Milica. Imam 43 godine. I nikada nisam mislila da ću u tim godinama sedeti sama, sa toplim čajem u rukama, dok mi u glavi odzvanjaju pitanja koje sebi postavljaju mnoge žene – da li je moguće pronaći pravu ljubav kada si već zrela, pametna i znaš šta hoćeš?
Nisam razvedena. Nikada se nisam ni udavala. Ne zato što nisam želela, već zato što sam više puta birala srce umesto razuma. I svaki put me je to skupo koštalo. Ali nisam izgubila veru u ljubav. Ne tražim savršenstvo. Tražim normalnog, ozbiljnog čoveka. Onog koji zna da je žena u četrdesetima bogatstvo, a ne teret.
Danas mnogi muškarci mojih godina jure avanture, mlađe žene, privremene odnose. A ja želim brak, porodični mir, partnerstvo u pravom smislu. Želim ljubav koja ne boli, već leči. Nekog s kim ću ujutru piti kafu, s kim ću ćutati bez nelagode, i s kim ću stariti bez straha.
Radim, živim sama, samostalna sam i uredna žena. Ne tražim sponzora, tražim čoveka koji ima dušu. Možda zvuči kao kliše, ali u ovom vremenu brzih odnosa i površnih veza, žena koja želi brak i sigurnost postala je retkost – kao i muškarci koji znaju šta znači vernost.
Ako si muškarac stariji od 45, razveden ili nikad oženjen, samac koji zna vrednost ljubavi – javi se. Ne moraš biti iz mog grada. Nije važno da li živiš u Srbiji, Austriji, Nemačkoj… važno je da ti je srce slobodno.
I ja ću dati celo svoje.
