Zovem se Jovana. Imam 36 godina. Dva puta sam se udavala, i oba puta – izgubila sebe pokušavajući da sačuvam ono što nije moglo da se spasi.
Ne stidim se svojih grešaka. Svaka me je naučila koliko žena može da izdrži, koliko puta može da se sruši – i opet ustane. Ljudi danas lako sude: „Dva braka? Onda sigurno s tobom nešto nije u redu.“
Ali niko ne zna koliko puta sam ćutala, koliko sam suza sakrila i koliko sam se puta pravila da je sve u redu dok sam se raspadala iznutra.
Ne, nisam savršena. Ali jesam žena koja zna da voli.
Znam da dam sve, da pružim toplinu, pažnju, osmeh i mir. Samo, izgleda da to danas malo kome treba.
I sada, kad kažem da tražim ljubav, većina se nasmeje. „Pa ti si sve probala.“
Ne. Ja sam sve preživela.
Ali nisam odustala.
Danas ne tražim bajku, ni savršenog muškarca. Samo želim nekog normalnog – čoveka koji zna da ceni kad mu neko kuva s ljubavlju, kad ga neko pita „Jesi li dobro?“ i kad ga neko voli iskreno, bez interesa i bez igrica.
Znam da negde postoji neko kome nije važno koliko puta sam pala, već koliko puta sam se podigla.
Neko kome nije važno koliko sam prošla, već koliko ljubavi još imam da dam.
Možda me više „niko neće“ – kako kažu.
Ali ja i dalje verujem da će me jedan pravi prepoznati.
Jer prava ljubav dolazi onda kad prestaneš da juriš pogrešne
