Zovem se Anđela, imam 36 godina i živim u Beču već nekoliko godina. Radim, živim sama, imam svoj mali stan, svoj mir — ali taj mir sve češće postaje tišina koja boli.
Ne tražim savršenog, ne tražim bogatog, ne tražim ni nekog ko će mi život okrenuti naglavačke.
Tražim samo čoveka — iskrenog, poštenog i normalnog.
Godine mi nikada nisu bile važne. Možeš biti mlađi, možeš biti stariji, sve dok znaš da voliš, da poštuješ, da ne igraš igrice i ne tražiš avanturu.
Nisam dete, nisam ni neko ko živi u bajci — znam koliko vredi jedno iskreno „tu sam“.
Posle mnogo razočaranja i tišina, odlučila sam da napišem ovo javno, jer možda baš ti, koji ovo sada čitaš, osećaš isto.
Možda si i ti sam, možda si isto odustao od igrica, možda ti nedostaje žena kojoj možeš da pošalješ poruku bez glume, bez maske.
Život u Beču može biti lep, ali i usamljen. Svako žuri, svi negde idu, a sve manje ljudi stvarno sluša.
Ja sam Anđela — kuham, smejem se, volim duge razgovore i tišinu uz film.
Imam dušu, a ne profil. I želim da je neko vidi.
Ako misliš da godine nisu prepreka, da iskrenost još postoji, možda si baš ti onaj s kim ću skuvati kafu jednog običnog jutra — i znati da sam napokon pronašla dom u srcu, ne samo u gradu.
