Zovem se Ljiljana, imam 41 godinu i radim kao fizioterapeutkinja.
Pre osam godina moj život se raspao na delove koje niko nije mogao da zalepi. Razvela sam se, izgubila sebe, izgubila volju, i kao da mi se duša uvukla u neku hladnu senku. Bila sam tu za sve druge, ali za sebe – nikako.
Posao me je držao u pokretu, ali srce je spavalo. Nije me interesovao niko. Čak i kada bi me neko pogledao, u meni se ništa nije pomerilo. Kao da sam zaledila.
Ali godine prođu, i čovek shvati nešto važno:
da život neće čekati tebe ako ti ne kreneš njemu.
I tako sam jedne večeri sela sama, bez maske, bez laži, i rekla sebi:
“Ljiljana, vreme je. Vreme je da ponovo veruješ u nekoga… i u sebe.”
Danas sam spremna.
Ne tražim savršenog, ne tražim bogatog, ne tražim mladog.
Tražim čoveka.
Čoveka koji zna šta je nežnost.
Čoveka koji zna šta je tišina u dvoje.
Čoveka koji želi brak, dom, mir, podršku i uzajamnost.
Ako si neko ko ume da poštuje, da sasluša, da voli…
ako ti nisu bitne godine ni prošlost, već ono što dvoje mogu da izgrade…
onda možda baš ti treba da mi se javiš.
Možda ove moje 8 godina tišine čekaju baš tebe.
