Zovem se Mira, imam 48 godina, rođena sam i živim u Srbiji… i da, još uvijek vjerujem u ljubav. Radim kao kuvarica u jednom restoranu, svaki dan među mirisima domaće supice, toplog hleba i zvuka tanjira koji zveče… ali najtiše u meni zveckaju one praznine koje niko ne vidi.
Godinama sam gledala kako drugi odlaze kući nekome. Ja – ne.
Meni su večere tihe. Kafa se hladi dok zamišljam nekog ko će je jednom piti sa mnom.
Ne tražim savršenog, ne tražim bogatog, ne tražim mladog.
Tražim čoveka.
Tražim gospodina koji želi isto što i ja – mir, poštovanje, zagrljaj pred spavanje i nekoga da zajedno ostarimo.
Ne pitam ko je, ni odakle je.
Srce ne zna geografiju.
Srce zna samo kome pripada.
Možda će neko reći:
“Miro, 48 ti je, prošlo je vreme…”
Ali ja kažem – nije prošlo ništa dok san ne odustane od tebe.
A moj san je jednostavan:
Da kuvam nekome ko me čeka.
Da me neko zagrli kad dođem iz smene umorna, brašna puna, ali srca gladnog ljubavi.
Ako postoji negde gospodin koji želi ženu iskrenu, domaćinsku, emotivnu, ženu koja zna da poštuje i da bude poštovana… onda neka zna da ga jedna Mira – čeka.
Možda je ovo samo još jedan amaterski blog…
Ali možda je i početak nečije ljubavne priče.
Ako si taj – javi se.
Možda baš mi donesemo jedno drugome mir na kraju dana i ljubav na kraju života.
