Zovem se Marina, imam 46 godina i radim kao vaspitačica. Svaki dan učim tuđu decu kako da budu dobra, nežna, pažljiva… a negde usput sam zaboravila da i ja imam pravo da budem voljena.
Decu vodim kući njihovim roditeljima, a ja — idem sama.
Godinama gledam kako se mame i tate drže za ruke dok im mališani trče u zagrljaj. I svaki put, tiho u sebi, poželim da i mene neko tako čeka.
Ali život nije bio tako nežan prema meni.
Dala sam sebe poslu, ljudima, obavezama…
A ljubav sam ostavila za “jednog dana”.
I eto, “jedan dan” je došao — 46 mi je, a još nisam pronašla čoveka koji će biti moj.
Danas više ne tražim savršenstvo.
Ne tražim bajku, ne tražim princeza-princeza priče…
Tražim čoveka.
Čoveka koji zna da poštuje.
Čoveka koji ume da voli tiho, ali duboko.
Čoveka za brak, za dom, za zajedničko jutro — ne za prolazne razgovore i prazne obećanja.
Nije mi bitno koliko imaš godina, šta radiš, koliko zarađuješ…
Nije mi bitno kakva ti je prošlost.
Bitno mi je da imaš srce, da znaš za mir, i da vidiš ženu koja želi da pravi porodicu — možda po prvi put, možda poslednji put.
Radim sa decom, ali moja duša čeka odraslog čoveka.
Onog koji će me zagrliti kada se vratim iz vrtića umorna, ali nasmejana.
Onog kome ću kuvati, smejati se, brinuti, pripadati.
Ako negde postoji muškarac koji želi ženu za brak, za zajedničku budućnost, za dom — neka zna:
Jedna Marina od 46 godina traži baš to.
Možda je ovo amaterski blog…
Ali možda je i početak nečije najlepše ljubavne priče.12
