Ja sam Miljana. Rođena i odrasla na selu, u maloj kući između njiva i šuma. Možda nisam žena koja će ti na prvi pogled oduzeti dah. Možda nisam ono što danas zovu “idealna žena”.
Ali imam dušu, srce i želju da konačno i ja budem nečija voljena osoba.
Od kad znam za sebe, ljudi mi govore isto:
“Ko će tebe takvu?”
“Nisi ti za udaju.”
“Na selu si, ružna si, niko te neće.”
I tako… prolazile su godine, drugarice su se udavale, rađale decu, gradile živote… a ja sam ostajala sama.
Ne zato što nisam želela ljubav — već zato što me niko nije video kao ženu koja zaslužuje šansu.
Imam 37 godina i nikada se nisam udala.
Nisam imala kome da kuvam, kome da spremam, kome da verujem.
Niko nije pitao kako sam, da li sam dobro, da li sam usamljena.
A jesam. Uvek sam bila.
Ali jedno nisam izgubila — veru da postoji barem jedan čovek za mene.
Neko ko ne gleda etikete, izgled, selo ili grad… neko ko vidi ljudsko.
Ja ne tražim princa. Ne tražim bogatstvo.
Tražim mir, ruku koja će držati moju, čoveka koji će me voleti bez podsmeha.
Ako možda postojiš…
Ako si umoran od laži, od površnih žena, od trčanja za prazninom…
Ako želiš iskrenost, vernost i nekoga ko će ti biti dom…
Onda možda nisam ja ružna.
Možda samo nisam bila voljena.
