Zovem se Ljiljana, imam 48 godina, rođena sam u Smederevu, a danas živim i radim u Beču, u staračkom domu.
Kažu da su žene koje rade ovaj posao jake. I jesam.
Ali i jake žene umeju da budu same.
U životu sam prošla sito i rešeto. Bila sam udata, volela sam, izgubila sam. Ostala sam udovica, i tada mi se ceo svet srušio. Nije bilo vremena za tugu — život je tražio da nastavim dalje. Otišla sam u inostranstvo, počela da radim, da pomažem drugima… a sebe sam ostavila po strani.
Godinama brinem o starima, slušam njihove priče, držim ih za ruku kada im je najteže. A kad se uveče vratim kući — tišina.
Najglasnija moguća.
Ne tražim sažaljenje.
Ne tražim savršenstvo.
Tražim čoveka.
Čoveka sa kojim mogu da popijem kafu bez žurbe.
Da ćutimo zajedno, a da to ćutanje ne boli.
Da me zagrli kada dan bude težak i da zna da i ja umem isto tako da vratim.
Nije mi bitno gde živiš.
Nije mi bitno čime se baviš.
Nije mi bitno koliko imaš godina.
Bitno mi je da si iskren, da znaš šta znači poštovanje i da želiš život u dvoje, a ne prolaznu priču.
Ako postoji muškarac koji je prošao kroz život, koji zna da ceni ženu koja se nije predala uprkos svemu — javi mi se.
Možda je baš sada vreme da oboje počnemo novo poglavlje.
Ljiljana, 48
Još uvek verujem da život nije rekao poslednju lepu reč.
