Zovem se Dunja, imam 51 godinu i udovica sam već pet godina.
Naučila sam da živim sama, ali nisam naučila da samoća ne boli. Svaki dan može da se izdrži, ali večeri su te koje podsećaju koliko fali nečija ruka, razgovor, tišina koja je lepa jer je deljena.
Ne tražim avanturu.
Ne tražim dopisivanje bez cilja.
Ne tražim mladost.
Tražim čoveka mog vremena. Nekoga ko zna šta znači vernost, strpljenje i zajednički život. Nekoga ko želi da ostarimo zajedno, da delimo i dobre i teške dane, bez glume i igara.
Često mi se javljaju mlađi muškarci — ali to nije ono što tražim. Treba mi partner, ne dokaz. Treba mi zrelost, razumevanje i poštovanje.
Posle svega što sam prošla, znam tačno šta želim:
mir, sigurnost i iskrenu bliskost.
Nije važno gde živiš, važno je kakav si čovek.
Ako postoji muškarac koji želi isto — da ovu i svaku narednu godinu dočeka sa istom osobom, uz osmeh i toplinu — neka mi se javi.
Dunja, 51
Još verujem da prava ljubav ne pita za godine, već za srce.
