Zovem se Nataša.
Imam 50 godina.
Radim u fabrici u proizvodnji.
I nikada se nisam udavala.
Dok su se drugi venčavali, pravili svadbe i porodice,
ja sam radila.
Ćutala. Trpela. Nadala se.
Godine su prolazile brzo.
Jedan posao, druga smena, treća smena…
A onda sam se jednog dana okrenula i shvatila:
napunila sam 50 godina i živim sama.
Roditelji su mi preminuli.
Ostala mi je kuća.
Ali zidovi ne pričaju.
Sobe su tihe.
A tišina ume da boli više nego samoća.
Nikada se nisam udavala.
Ne zato što nisam želela.
Već zato što sam uvek stavljala druge ispred sebe.
Rad, porodicu, obaveze…
A sebe poslednju.
Danas više nemam kome da se vratim kući.
Nemam kome da skuvam kafu ujutru.
Nemam kome da kažem kako mi je prošao dan.
Ali još uvek imam srce.
I želju da živim u dvoje.
Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim savršenog muškarca.
Tražim gospodina za brak.
Čoveka koji zna šta znači poštovanje, mir i zajednički život.
Nije mi važno da li bi ti živeo kod mene ili ja kod tebe.
Nije mi važno selo ili grad.
Važno mi je da ne budemo sami.
Imam kuću, ali nemam toplinu.
Imam godine, ali imam i strpljenje.
Imam prošlost, ali želim budućnost u dvoje.
Možda je kasno za bajke.
Ali nije kasno za dvoje ljudi koji se pronađu i ostanu.
💬 Ako postoji gospodin koji želi brak, mir i ženu pored sebe – neka se javi.
Jer i ja još verujem da niko ne treba da ostane sam do kraja života.
