Zovem se Mirela, imam 45 godina i dolazim iz Novog Pazara.
Bošnjakinja sam.
I nikada se nisam udavala.
To je rečenica koju ljudi izgovaraju lakše nego ja.
Neki sa čuđenjem.
Neki sa sažaljenjem.
Neki sa osudom.
A niko ne zna koliko sam želela brak.
Dok su se moje vršnjakinje udavale, rađale decu i gradile domove,
ja sam se nadala, čekala i verovala da će se pojaviti onaj pravi.
Ne bilo ko.
Ne neko ko se plaši odgovornosti.
Već muškarac koji zna šta znači brak.
Imala sam poznanstva.
Imala sam simpatije.
Imala sam romanse koje su obećavale.
Ali kada je trebalo stati ozbiljno,
kada je trebalo reći „hoću brak“ —
mnogi su se povukli.
Godinama slušam ista pitanja:
„Zašto se nisi udala?“
„Jesi li previše probirljiva?“
„Šta ti fali?“
A niko ne pita koliko puta sam birala dostojanstvo umesto pogrešnog braka.
Ja nisam htela brak po svaku cenu.
Nisam htela da se udam samo da bih rekla da sam udata.
Htela sam partnera, ne teret.
Dom, ne samo adresu.
Imam 45 godina.
Imam mane.
Imam prošlost.
Ali imam i zrelost, strpljenje i želju da živim u dvoje.
Nije mi važno da li si iz grada ili sa sela.
Nije mi važno koliko imaš godina.
Važno mi je da želiš ozbiljnu ženu i ozbiljan brak.
Ne tražim savršenog muškarca.
Tražim normalnog gospodina koji zna da poštuje ženu,
koji se ne plaši ozbiljnosti i ne beži kada postane važno.
Možda sam čekala predugo.
Možda sam trebala ranije da kažem glasno šta želim.
Zato sada pišem ovo — otvoreno, bez srama.
💬 Da li postoji muškarac koji još veruje u brak i zajednički život?
Ako postoji, neka se javi.
Jer i ja još verujem da nije kasno za pravu ljubav.
