Zovem se Tanja, imam 53 godine.
Razvedena sam.
I već godinama živim sama.
Nakon razvoda ostala je tišina.
Ne ona mirna, nego ona koja pritiska uveče,
kada nemaš kome da kažeš kako ti je prošao dan
i kada shvatiš koliko je čoveku potreban neko svoj.
Godine su prolazile, a ja sam se navikavala da sve radim sama.
Da pijem kafu sama.
Da donosim odluke sama.
Da ćutim sama.
Ali navikavanje ne znači da ne boli.
Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim mladost.
Ne tražim bogatstvo.
Tražim gospodina za brak u dvoje.
Čoveka s kojim bih provela ovo malo života što nam je ostalo — mirno, iskreno i ljudski.
Nije mi važno odakle si.
Nije mi važno selo ili grad.
Važno mi je da želiš partnerstvo, a ne samoću.
Da znaš šta znači poštovanje, razgovor i tišina u kojoj nije neprijatno.
Razvod me je naučio mnogo čemu.
Naučio me je da cenim mir.
Da ne pristajem na manje od onoga što zaslužujem.
I da se ljubav u zrelim godinama ne traži iz hira, nego iz potrebe srca.
Imam 53 godine, iskustvo i strpljenje.
Imam i mane — kao i svi.
Ali imam i želju da živim u dvoje, da delimo jutra, večeri i obične dane.
Možda ne možemo vratiti mladost.
Ali možemo izabrati da ne budemo sami.
