Zovem se Julija, imam 52 godine i dolazim iz Ukrajine.
Nikada nisam mislila da ću u ovim godinama pisati ovakve reči… ali rat ne pita.
Rat nam je uzeo kuću, posao, sigurnost, planove.
Uzeo je noći bez sna, dane pune straha, i one male obične stvari koje život znače.
Ostavio mi je kofer, nekoliko fotografija i srce koje je preživelo previše.
„Nisam došla po sažaljenje – došla sam da živim“
Pobegla sam jer sam morala.
Ne zato što sam slaba, već zato što sam želela da ostanem živa.
Danas sam na Balkanu, među ljudima koji znaju šta znači gubitak, rat i novi početak.
Ovde tražim ono što mi je rat oduzeo:
mir, toplinu, sigurnu ruku i iskren pogled.
„Po zanimanju sam frizerka – rukama sam ulepšavala druge dok se moj život rušio“
Ceo život sam radila kao frizerka.
Navikla sam da slušam ljude, njihove priče, tuge i radosti.
Znam koliko malo pažnje nekome može da znači ceo svet.
Nisam žena koja traži luksuz.
Navikla sam na rad, skromnost i poštovanje.
Znam da skuvam, da ćutim kad treba i da volim kad se usudim.
„Imam 52 godine i još verujem u dvoje“
Ne tražim savršenog muškarca.
Tražim dobrog čoveka.
Nekoga ko neće pitati odakle sam pobegla, već gde želim da ostanem.
Godine me nisu slomile.
One su me naučile šta znači prava bliskost.
Želim brak ili ozbiljnu vezu, dom u kome se ne plašiš sirena, već se raduješ jutru.
„Ako i ti veruješ u novi početak – možda se baš mi tražimo“
Ako si čovek koji zna da ceni ženu koja je preživela rat, ali nije izgubila dušu,
ako ti nije važno poreklo, već srce,
ako veruješ da život u dvoje ima smisla i posle pedesete…
Javi se.
Možda nam sudbina duguje bar malo mira. ❤️
