Zovem se Ludija, imam 44 godine i živim u Novom Sadu. Dugo sam razmišljala da li da napišem ovo. Dugo sam se borila sama sa sobom, sa stidom, sa strahom, sa pitanjem: šta će ljudi reći? A onda sam shvatila — ljudi ionako ne znaju kako je živeti moj život. I zato sam odlučila da budem iskrena, makar jednom do kraja.
Ja sam usamljena majka. I nisam to planirala. Nisam sanjala takav život, nisam želela takvu sudbinu. Želela sam porodicu, stabilnost, mir, muža koji me poštuje i dom u kome se zna ko kome pripada. Umesto toga, dobila sam prevaru. Dobila sam izdaju. Dobila sam trenutak koji mi je zauvek promenio pogled na ljude.
Moj bivši me je prevario. Nije to bio samo udarac u brak — to je bio udarac u moje samopouzdanje, u moje poverenje, u moju veru u ljubav. Pitala sam se gde sam pogrešila, šta mi je falilo, zašto nisam bila dovoljna. A istina je bila jednostavna i bolna: nisam ja bila problem.
Nakon toga, ostala sam sama. Sa detetom. Sa odgovornošću. Sa hiljadu pitanja bez odgovora. Pet godina nisam živela — pet godina sam preživljavala. Budila sam se jaka jer sam morala. Ležala sam slomljena jer nisam imala izbora. Pred detetom sam bila osmeh. U sebi — ruševina.
Ljudi često kažu: „Vreme leči sve.“
Ne leči. Vreme samo nauči čoveka da ćuti.
U tih pet godina nisam tražila nikoga. Nisam izlazila. Nisam verovala. Svaki muškarac mi je bio potencijalna nova bol. Svaka lepa reč mi je zvučala kao laž. Podigla sam zidove oko sebe — visoke, debele, hladne. Štitili su me, ali su me i gušili.
I onda je došao dan kada sam se pogledala u ogledalo i pitala sebe:
„Hoćeš li ovako do kraja života?“
Shvatila sam da nisam rođena da budem sama. Da nisam prestala da budem žena samo zato što me je neko slomio. Da imam pravo da ponovo želim ljubav, ali ovaj put bez iluzija.
Zato sada jasno kažem:
Klinci neka me zaobiđu.
Ne tražim poruke bez smisla. Ne tražim avanture. Ne tražim nekoga ko ne zna šta hoće. Ne tražim muškarca koji nestaje kad postane ozbiljno.
Tražim gospodina.
Zrelog muškarca koji zna šta znači odgovornost, poštovanje i brak u dvoje. Muškarca koji se ne plaši žene koja je prošla kroz bol. Muškarca koji zna da prava žena nije ona bez rana, već ona koja je preživela — i još uvek zna da voli.
Spremna sam i da živim na selu ako tamo postoji mir, poštenje i dom. Grad ili selo mi nisu važni. Važno mi je da imam čoveka uz sebe, a ne nekoga ko mi troši vreme. Ne tražim luksuz, ne tražim savršenstvo. Tražim stabilnost, razgovor, podršku i zajednički put.
Imam 44 godine.
Znam koliko vredim.
Znam šta nudim.
I znam šta više ne prihvatam.
Nudim vernost, toplinu, iskrenost i spremnost da gradim brak u dvoje. Nudim život bez laži, bez igara i bez skrivanja. Ne nudim mladalačku bezbrižnost, ali nudim zrelu ljubav — onu koja ostaje.
Ako si muškarac koji želi ozbiljno upoznavanje sa ciljem braka, koji zna da je život prošao i kroz tebe, koji želi da se skrasi i ne beži — možda se baš mi tražimo.
Ako nisi — nemoj mi pisati.
Ako jesi — javi se.
