Zovem se Marina, imam 49 godina i dolazim iz Ukrajine.
Ovo pišem sa knedlom u grlu, jer nikada nisam mislila da ću se naći u situaciji da nemam krov nad glavom, da budem daleko od svoje zemlje i da mi je najveća želja — sigurnost i čovek pored mene.
Rat mi je oduzeo sve ono što sam gradila godinama.
Kuću. Posao. Rutinu. Mir.
Danas se nalazim u Srbiji, sama, sa malo stvari i mnogo uspomena. Ne pišem ovo da bih izazvala sažaljenje. Pišem jer verujem da negde postoji muškarac koji neće gledati šta nemam, već kakva sam.
„U Ukrajini sam radila pošten posao“
U svojoj zemlji bavila sam se stočarstvom. Težak, ali pošten posao. Naučila sam da ustanem rano, da radim, da se borim, da ne bežim od obaveza. Nikada se nisam udavala — ne zato što nisam želela, već zato što sam život uvek stavljala ispred bajki.
Danas znam da mi ne treba bajka.
Treba mi stvaran život u dvoje.
„Ne tražim luksuz, tražim sigurnost“
Ne zanima me da li živiš na selu ili u gradu.
Ne zanima me koliko imaš para.
Ne zanima me ni kakav auto voziš.
Zanima me samo:
👉 da li si gospodin,
👉 da li znaš da poštuješ ženu,
👉 da li želiš brak i zajednički život.
Umorna sam od neizvesnosti. Umorna sam od selidbi, torbi, privremenih rešenja. Želim da se skrasim, da imam dom, makar skroman, ali topao.
„I ja imam šta da dam“
Iako sam danas bez krova nad glavom, nisam bez duše.
Znam da radim.
Znam da budem verna.
Znam da cenim ono što imam.
Znam da budem žena uz muškarca — u dobru i u teškom.
„Ako veruješ u novi početak…“
Ako si muškarac koji veruje da se život može početi i posle 40-te,
ako ti nije bitno odakle sam došla, već kuda možemo zajedno,
ako želiš brak, mir i ženu koja zna vrednost doma —
👉 javi se.
Možda nemam sve.
Ali imam srce koje još veruje.
Marina, 49 godina — Ukrajinka, danas u Srbiji, u potrazi za čovekom, ne za savršenstvom.
