Zovem se Smiljana, imam 54 godine i već 19 godina sam udovica. Toliko je prošlo otkako sam ostala sama, i ljudi često misle da se na samoću čovek navikne. Istina je — na tišinu se navikne, ali na prazninu u srcu nikad.
Živim na selu, sama. Radim zemlju, gajim stoku, borim se svaki dan. Naučila sam da budem jaka, da ne kukam, da sve uradim sama. Ali koliko god bila snažna, žena sam kojoj treba čovek pored sebe.
„Navikla sam da radim, ali nisam navikla da budem sama“
Moj dan počinje rano. Posao ne čeka. Krave, njiva, obaveze — sve je na meni. Nije mi teško da radim. Težak mi je povratak u kuću gde nema glasa, nema razgovora, nema zagrljaja.
Ne tražim luksuz, ne tražim grad, ne tražim izlaske. Tražim mir, red i poštovanje. Tražim gospodina koji zna da ceni ženu koja radi i stoji uz njega.
„Ne želim duboku starost u samoći“
Godine prolaze. Sve češće pomislim kako ne želim da dočekam duboku starost sama. Ne želim da mi jedino društvo budu zidovi i televizor. Želim nekoga s kim ću popiti kafu ujutru, s kim ću podeliti brigu i radost.
Imam samo jedan uslov — da živi kod mene na selu. Ne zato što sam tvrdoglava, već zato što je ovo moj život, moj dom i moj mir. Ako voliš selo, prirodu i jednostavan život, ovde ima mesta za dvoje.
„Tražim gospodina, ne avanturu“
Tražim ozbiljnog, slobodnog muškarca za brak. Nekoga ko ne beži od rada, ali ni od emocija. Nekoga ko želi zajedništvo, a ne prolaznu priču.
Ako si muškarac koji zna šta znači poštovanje, koji želi miran život na selu i ženu koja će biti uz njega — možda se baš mi tražimo.
Ne tražim savršenstvo.
Tražim čoveka koji ostaje.
Smiljana, 54 godine — udovica, domaćica sa sela, još uvek verujem u život u dvoje.
