Zovem se Mejra, imam 56 godina.
Rođena sam u Novom Pazaru, a danas živim u Ljubljani. Ako me pitaš šta sam sve postigla u životu — mnogo. Ako me pitaš šta mi fali — samo jedno, ali najvažnije.
Nikada se nisam udala.
Ne zato što nisam mogla.
Nego zato što sam mislila da imam vremena.
„Radila sam dok su se druge udavale“
Dok su se moje vršnjakinje udavale, rađale decu i gradile porodice, ja sam radila. Radila sam danju, radila sam noću. Jurila sam sigurnost, novac, samostalnost. Govorila sam sebi: „Biće vremena za ljubav.“
Imam sestru u Novom Pazaru. Ona se udala mlada. Danas ima porodicu, dom, nekog svog. A ja? Ja imam sve — osim nekoga ko će me sačekati kad se vrata zatvore.
„Sve sam stekla… osim braka“
Imam krov nad glavom.
Imam iskustvo.
Imam snagu.
Ali nemam čoveka. Nemam ruku koju ću uhvatiti. Nemam kome da se poverim kad me uhvati tišina. I kako godine prolaze, sve više shvatam da novac ne greje, a uspeh ne briše samoću.
Najviše boli to što znam — sama sam birala ovakav put. I sada mi je krivo. Jer shvatila sam kasno da se život ne meri onim što imaš, već s kim ga deliš.
„Ne tražim savršenstvo, tražim nekog svog“
Danas ne tražim mladost.
Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim bajku.
Tražim čoveka. Iskrenog, normalnog, slobodnog. Nekoga ko zna šta znači biti sam i ko želi život u dvoje, razgovor, poštovanje i mir.
Nije mi važno gde živiš.
Nije mi važno čime se baviš.
Važno mi je da želiš neku pored sebe — za jutra, večeri i godine koje dolaze.
„Ako si i ti shvatio da je vreme…“
Ako si muškarac koji je možda predugo bio sam,
ako si shvatio da godine nisu kraj nego nova šansa,
ako želiš ženu koja zna vrednost rada, ali još više vrednost zajedništva —
👉 možda se baš mi tražimo.
Mejra, 56 godina — žena koja ima sve, osim onog najvažnijeg.
