Zovem se Jelena, imam 46 godina i živim u Kragujevcu. Radim kao knjigovotkinja i ceo život sam bila ona „stabilna“ žena. Ona na koju možeš da se osloniš, ona koja ćuti, trpi i gura dalje čak i kad joj nije lako.
Bila sam udata. Nisam pobegla od braka, nisam ga olako shvatila. Borila sam se koliko sam mogla, ali nekad nije dovoljno biti dobra žena ako si sama u toj borbi. Razvela sam se tiho, bez drame, bez pljuvanja po prošlosti. Samo sam ostala sama.
Godinama sam verovala da će se pojaviti neko ko zna šta hoće. Nisam jurila muškarce, nisam se nudila, nisam igrala igrice. Radila sam, vraćala se u prazan stan i govorila sebi da će doći vreme i za mene.
Vreme je došlo.
A ja sam i dalje sama.
Danas imam 46 godina i vidim da muškarci često kažu da žele normalnu, mirnu ženu. Ali kad takva žena stoji ispred njih – razvedena, iskrena, bez glume – oni se povuku. Kao da je ozbiljnost postala teret, a ne vrednost.
Ne tražim dopisivanje bez kraja. Ne tražim avanture, skrivanja i izgovore. Tražim muškarca koji zna šta znači veče u tišini, razgovor bez maske i odnos u kome se ne beži kad postane ozbiljno.
Svi misle da sam jaka jer sam navikla da se snađem sama. A niko ne vidi koliko mi nedostaje da budem nečija, makar samo u toj tišini pred spavanje.
Ako si muškarac koji ne beži od žene sa prošlošću, ako ti ne smeta razvod i ako znaš šta želiš – možda se baš zbog toga trebaš javiti meni.
