Zovem se Katarina, imam 47 godina i razvedena sam. Ne pišem ovo da bih se žalila, već zato što sam umorna od tišine koja me okružuje. Posle razvoda svi su mislili da sam jaka, da sam se snašla, da mi ne treba niko. Istina je da sam naučila da funkcionišem sama, ali to ne znači da sam prestala da budem žena koja želi bliskost, razgovor i nekoga ko će ostati.
Najviše boli to što s godinama postaneš nevidljiva. Ljudi pretpostave da si se pomirila sa samoćom, da ti je dovoljno to što imaš posao, stan i rutinu. Malo ko se zapita kako izgleda veče kada se svetla pogase, kada nema poruke, poziva ni glasa koji pita kako ti je prošao dan. Usamljenost ne dolazi naglo, ona se tiho uvuče i postane deo svakodnevice.
Razvod me nije slomio, ali me je promenio. Naučio me je da više ne ćutim i da ne pristajem na pola odnosa. Ne tražim savršenog muškarca, niti nekoga ko će da glumi spasitelja. Tražim zrelu osobu, nekoga ko razume da godine nisu teret, već iskustvo, i da žena od 47 godina zna šta hoće i šta više neće da trpi.
Ne tražim dopisivanje bez smisla, prazne rečenice i nestajanja. Ako se javiš, želim da znaš zašto se javljaš. Želim razgovor koji ima težinu, upoznavanje koje ima nameru i prisustvo koje se ne gubi čim naiđe prvi problem. Još uvek verujem da postoji muškarac kome je važnije ko sam nego koliko imam godina.
Ako si i ti neko ko je prošao kroz život, ko je izgubio, naučio i sada želi mir, stabilnost i ženu koja je iskrena i realna, onda možda ovo nije slučajno. Ne nudim bajku, ali nudim sebe, bez maski i bez glume.
Ako si spreman za nešto stvarno, javi mi se.
