Već šest godina sam udovica. Šest godina živim sama sa dvoje dece i nosim teret koji se ne vidi na prvi pogled. Ljudi često misle da se čovek s vremenom navikne, ali istina je da se samo naučiš da ćutiš.
Moja svakodnevica je ispunjena obavezama, brigom i odgovornošću. Deca su moj smisao i moja snaga, ali postoje trenuci kada ostanem sama sa mislima i shvatim koliko mi nedostaje razgovor, zagrljaj i osećaj da nisam sama u svemu.
Nisam tražila da ostanem bez muža. Život je odlučio umesto mene. Od tada sam naučila da budem jaka, čak i kada mi se ne može. Naučila sam da se smejem pred drugima, a da plačem kada me niko ne vidi.
Ljudi često gledaju udovicu kao nekoga ko treba da ostane sam, kao da nema pravo da ponovo želi bliskost. A ja sam i dalje žena. Žena kojoj fali toplina, razumevanje i neko ko će ostati, a ne pobeći kada vidi težinu mog života.
Ne tražim savršenog muškarca. Ne tražim nekoga ko će glumiti heroja. Tražim iskrenog čoveka koji razume da dolazim sa prošlošću, ali i sa srcem koje još zna da voli.
Ako znaš da budeš strpljiv, ako ne bežiš od odgovornosti i ako razumeš da udovica nije hladna žena, već umorna, onda možda ima smisla da se javiš. Ja sam dugo sama, ali još nisam prestala da verujem.
