Zovem se Ramiza.
Imam 47 godina, razvedena sam i živim u Ljubljani. Ovo pišem iskreno, bez ulepšavanja, jer sam shvatila da život prolazi dok ćutimo.
Radim kao molerka.
Mnogi se čude, neki me i osuđuju. Ali ja se ne krijem i ne stidim. Taj posao radim sa zadovoljstvom, pošteno i svojim rukama. Imam svoju firmu, imam sigurnost, imam sve ono za šta se kaže da je „potrebno za sreću“.
A opet — sama sam.
„Imala sam sve, osim vere u ljubav“
Dugo sam bila sama. Toliko dugo da sam u jednom trenutku izgubila veru u ljubav. Posao mi je postao beg, obaveze su mi punile dane, ali su večeri ostajale tihe.
I onda, posle svih tih godina, vera se vratila. Ne glasno, ne naglo — tiho. Kao nada koja se probudi i kaže: još nije kasno.
„Ne tražim savršenstvo — tražim prisustvo“
Ne zanima me odakle si.
Ne pitam koje si vere.
Ne brojim godine.
Zanima me da li znaš da budeš tu.
Da li umeš da poštuješ ženu koja radi, koja je prošla kroz život i koja želi nekoga pored sebe, a ne iznad sebe.
„Želim nekog uz koga ću biti samo žena“
Iza mene je razvod, ali ispred mene je nada. Želim muškarca sa kojim mogu da razgovaram, da ćutim, da se nasmejem i da podelim svakodnevicu.
Ne tražim spas.
Tražim partnera.
Ramiza, 47 godina.
Razvedena, vredna, svoja.
Ako si slobodan, iskren i želiš nekoga pored sebe — javi se.
