Zovem se Milica, imam 37 godina i radim kao učiteljica.
Ako me pitaš zašto se nikada nisam udala – odgovor je jednostavan i glup u isto vreme: verovala sam da imam vremena. Mislila sam da ljubav može da sačeka, da brak nije hitan, da će sve doći “kad se složi”.
Imala sam prilike. Nisam bila ona koju niko ne primećuje. Bilo je muškaraca koji su hteli nešto više, ali ja sam uvek birala sigurno – posao, obaveze, planove, odgovornost. Učila sam decu kako da ne odlažu život, a sama sam ga stalno odlagala.
Danas imam stabilnost, ali nemam kome da se radujem kad se vrata zatvore. Nemam s kim da podelim dan. I prvi put to priznajem sebi bez opravdanja.
Najgore je što ljudi misle da je ženi poput mene lako. “Učiteljica, fina, normalna, ima sve.” A niko ne vidi da godine prolaze, da ti se krug sužava, da sve češće čuješ pitanja koja bole više nego tišina.
Ne tražim savršenog muškarca. Ne tražim da me izdržavaš, da me menjaš ili da mi glumiš nešto. Tražim normalnog čoveka koji zna da razgovara, da ostane, da ne beži čim vidi ozbiljnu ženu. Nekoga kome ne smeta što znam šta hoću – jer sada znam.
Ako si muškarac koji je isto pravio greške, koji je mislio da ima vremena, koji ne traži igru nego stvaran odnos – možda se nismo zakasnili. Možda smo se samo predugo mimoilazili.
Ako tražiš ženu za dopisivanje bez smisla, nisam ta.
Ako tražiš ženu sa kojom možeš normalno da živiš – onda sam baš takva.
