Zovem se Biljana, imam 54 godina i živim u Švedskoj.
Udovica sam.
Godinama.
Život me nije mazio.
Izgubila sam čoveka s kojim sam delila dane, planove i tišinu.
Od tada, kuća je tiha, a dani prolaze sporo, jedan za drugim.
U penziji sam, mirna sam žena, ne jurim ništa veliko.
Ne tražim luksuz.
Ne tražim mladost.
Tražim čoveka.
Nekoga s kim bih popila kafu ujutru.
Nekoga s kim bih prošetala bez žurbe.
Nekoga kome bih mogla reći:
„Hajde da ovo malo života provedemo zajedno.“
Godinama sam sama i naučila sam da ćutim.
Ali usamljenost ume da zaboli više nego što ljudi misle.
Posebno kada znaš da još uvek imaš toplinu, razumevanje i ljubav da pružiš.
Nije mi važno odakle si.
Nije mi važno čime se baviš.
Važno mi je da želiš partnerstvo, mir i bliskost u ovim godinama.
Možda je kasno za velike snove.
Ali nije kasno za dvoje ljudi koji se pronađu.
💬 Ako postoji neko ko ne želi da bude sam, neka se javi.
Jer i ja još verujem da niko ne treba da provede život sam.
