Zovem se Danijela, imam 52 godine i razvedena sam.
Po zanimanju sam učiteljica, a po životu – žena koja je dugo bila sama.
Godinama. Bez ikoga. Bez oslonca. Bez pitanja „kako si“.
Bila sam ranjena. Emotivno. Ljudski.
Dala sam sebe pogrešnim ljudima, ćutala kad je bolelo i ostajala kad je trebalo otići.
Danas sam drugačija. Sva svoja. Jača. Svesna.
Ne glumim savršenstvo.
Imam mane. Imam godine. Imam prošlost.
Ali imam i srce koje zna šta znači brak, poštovanje i zajedništvo.
Živim sama.
Nije mi važno odakle si.
Nije mi važno selo ili grad.
Važno mi je da želiš ženu pored sebe, a ne igru.
Pitam se često, tiho, uveče:
Da li postoji neko ko će me prihvatiti ovakvu kakva jesam?
Sa svim mojim manama, strahovima, ali i dobrotom koju nosim.
Ne tražim avanturu.
Ne tražim prolazno.
Tražim brak. Pravi. Zreo. Ljudski.
Ako si i ti sam,
ako znaš šta znači izgubiti i ponovo verovati,
ako tražiš ženu, a ne savršenu sliku –
možda baš ti čitaš ove redove s razlogom.
💬 Ako postoji neko ko još veruje u brak u ovim godinama – neka se javi.
Jer i ja još verujem… i čekam.
