Zovem se Anđela, imam 35 godina… a cijeli moj život staje u jednu rečenicu:
Odrasla sam bez ikoga svog.
Dijete doma, dijete koje nikad nije imalo kome da kaže “mama”, “tata”, “čekaj me”… Dijete koje je gledalo druge kako ih neko vodi kući, a ja sam samo gledala za njima i pitala se — da li će mene ikad iko čekati?
Nisam imala toplinu doma. Nisam imala zagrljaj koji smiruje. Nisam imala nikoga da mi kaže da će sve biti dobro.
I zato sam rano naučila da se sama hrabro smijem, iako me u duši boli.
I tako su godine prolazile…
A ja, iako odrasla, i dalje u sebi nosim ono malo dijete koje želi samo jedno — nekog svog.
Nikad nisam upoznala muškarca koji bi ostao.
Nikad nisam imala nekog da me voli.
Nikad nisam doživela da me neko zaista poželi, čuva, da budem nečije “moje”.
Život mi nije bio ni malo lagan… ali me nije slomio.
Naučio me da cijenim ono što drugi često uzimaju zdravo za gotovo — dobrotu, poštenje, dušu.
Danas, u svojih 35, konačno imam hrabrosti da kažem:
Tražim muškarca za život.
Ne za avanturu, ne za prolaznu priču — nego nekoga kome ću prvi put u životu pripadati.
Ne zanima me da li imaš para.
Ne zanima me šta radiš, ni odakle si.
Ne zanima me auto, stan, posao, marka sata…
Zanima me samo jedno:
Da si čovek. Sa srcem. Sa čistom dušom.
Da znaš da voliš i da želiš biti voljen.
Ako negde postoji muškarac koji želi ženu koja nikad nije imala svoje, ali koja ume da voli iskreno, duboko i bez interesa…
Onda neka zna da ga jedna Anđela čeka.
Ne tražim puno.
Samo jednom u životu — da imam nekog svog.
