Zovem se Dragana.
Imam 47 godina. Razvedena sam.
I iza ovog kratkog opisa stoji ceo jedan život koji se ne vidi na fotografijama.
Razvod nije bio samo kraj braka.
Bio je kraj snova koje sam gradila godinama. Kraj planova koje sam zamišljala noću dok svi spavaju. Kraj „mi“, posle kojeg ostaneš samo ti – sa pitanjima, tišinom i sobom.
Ljudi misle da se žena navikne na samoću.
Ne navikne se.
Samo nauči da ćuti.
Naučila sam da budem jaka. Da se smejem kada me pitaju „kako si“. Da kažem „dobro sam“, iako uveče sedim u tišini i razmišljam kako bi bilo lepo da imam kome da kažem kako mi je stvarno.
Ne tražim savršenog muškarca.
Tražim prisutnog.
Onog koji neće pobeći kad vidi emociju. Koji zna da žena od 47 godina ne traži avanturu, već ruku koja ostaje.
Prošla sam kroz ljubav koja je bolela. Kroz obećanja koja nisu ispunjena. Kroz dane kada sam se pitala da li sam ja problem. Danas znam — nisam. Samo sam volela pogrešnu osobu.
Kažu mi:
„U tvojim godinama treba da se navikneš.“
A ja kažem: čovek se ne navikava na samoću — samo nauči da živi s njom.
Ali srce… srce ne odustaje.
Još uvek želim razgovor bez glume. Dodir bez straha. Tišinu koja prija. Nekoga ko neće pitati „šta si prošla“, već „kako si danas“.
Ako čitaš ovo i osećaš nešto u grudima — možda nije slučajno.
Možda su se dve tišine prepoznale.
👉 Dragana, 47 godina. Razvedena. Umorna od jačine. Spremna za iskrenost.
