Zovem se Dunja, imam 51 godina, razvedena sam i živim miran život – možda i previše miran. Po zanimanju sam vaspitačica, svaki dan provodim okružena dečjom iskrenošću i toplinom… ali kad se vrata vrtića zatvore, a svetla u stanu ugase, ostaje tišina.
Mnogi misle da žene poput mene nemaju više snove. Ali istina je da nikada nisam prestala da verujem u ljubav – onu tihu, sigurnu, onu koja ne boli i ne prolazi nakon prvih problema.
Ne tražim mladost, ne tražim savršenstvo, ne jurim uzbuđenja… Tražim muškarca koji zna šta želi. Nekog ozbiljnog, zrelog, stabilnog, možda i starijeg od mene, kome je brak svetinja, a ne potrošna reč. Ne smeta mi da živiš u gradu ili na selu – bitan si ti, a ne tvoja adresa.
Verujem da još ima muškaraca koji žele miran dom, ruku koja greje, ženu koja je i prijatelj i oslonac. Možda nisi savršen, ali ako znaš da voliš pošteno – već si bolji od mnogih.
Ako si sam, ozbiljan i otvoren da upoznaš nekoga ko zna da ceni pravu bliskost… javi se. Ne obećavam bajku, ali obećavam iskrenost. I možda… počnemo da gradimo nešto stvarno.
