Zovem se Ivona, imam 39 godina i živim u Zagrebu. Visoka sam 178 cm, radim, imam svoj život i ne smatram se komplikovanom osobom. I baš zato ponekad imam osećaj da sam nevidljiva.
Ne zato što nisam lepa ili zanimljiva, već zato što sam – previše normalna.
Godinama sam slušala isto: „Ima vremena“, „Doći će to samo“, „Ne forsiraj“. Radila sam, ćutala, gradila sebe i verovala da će se sve nekako složiti. Nisam jurila veze, nisam se dopisivala sa deset muškaraca odjednom i nisam tražila potvrdu kroz poruke. Čekala sam da se pojavi neko ko zna šta hoće.
Danas vidim da je to možda bila greška.
Jer većina muškaraca ne traži ženu za život, već razonodu. Kratko dopisivanje, malo pažnje, ništa konkretno. A ja to ne umem. Ne znam da glumim zainteresovanost bez namere, niti da se pravim da mi je svejedno.
Ne tražim savršenog muškarca. Ne zanimaju me statusi, automobili ni prazna obećanja. Tražim nekoga ko želi isto što i ja – mir, bliskost i ozbiljan odnos. Brak mi nije ružna reč i ne bežim od odgovornosti.
Svi misle da mi je lako jer sam „snažna“ i „samostalna“. A niko ne vidi tišinu uveče, niti činjenicu da sam dugo sama. Normalna žena, sa normalnim željama, u nenormalno vreme.
Ako si muškarac koji ne traži dopisivanje bez cilja, ako znaš šta hoćeš i ne bežiš od ozbiljne žene – možda se baš zbog toga trebaš javiti meni.
