Zovem se Danijela.
Imam 54 godine i nikada se nisam udavala. Ne zato što nisam želela. Ne zato što nisam volela. Već zato što sam uvek čekala pravog, a ne bilo koga.
Danas mi mnogi kažu:
„Kasno je.“
„Prošlo ti je vreme.“
„Navikni se da budeš sama.“
A niko ne pita kako je živeti sa tihim večerima. Sa praznom stolicom preko puta. Sa željom da imaš kome da kažeš kako ti je prošao dan.
Nisam žena koja traži bajku. Nisam ni ona koja se žali.
Ja sam žena koja zna da nam je ostalo još malo života, ali i da to „malo“ može biti najlepše ako ga deliš sa pravom osobom.
Tražim gospodina.
Čoveka koji zna šta znači razgovor, poštovanje i mir. Nekoga kome nisu bitne godine, već toplina, prisnost i ljudskost. Nekoga sa kim ću piti jutarnju kafu, šetati bez žurbe i deliti tišinu bez nelagode.
Ne tražim sažaljenje.
Tražim dvoje odraslih ljudi koji su spremni da kažu: „Hajde da ne budemo sami.“
Ako veruješ da ljubav nema rok trajanja i da nije sramota želeti nekoga pored sebe u ovim godinama – možda je ovo priča baš za tebe.
👉 Danijela, 54 godine. Nije kasno dok srce još kuca.
