Zovem se Jasmina.
Imam 45 godina.
I da budem iskrena – dugo sam se bojala da napišem ovako nešto. Jer u ovim godinama, kao da više “ne smeš” da kažeš da ti fali ljubav.
Da ti fali neko.
Nisam klinka. Ne tražim bajku. Imam iza sebe život – lep, težak, bolan, običan.
I još uvek imam srce koje zna da voli. Samo što ga dugo niko nije pitao: “Kako si?“
Naučila sam da budem jaka. Da sve mogu sama. Da ne tražim pomoć.
Ali… istina je – noću se osećam maleno.
Tišina postaje glasna.
Ponekad gledam u plafon i mislim: “Hoće li neko ikad opet reći da sam njemu posebna?“
Ne tražim mnogo. Samo da budem nečija žena, oslonac, nežnost. Nekome važna.
Ne moraš biti savršen. Samo budi iskren. Jer ja više nemam vremena za laži. Ni za igre. Imam dovoljno godina da znam šta znači mir, i koliko vredi kad ti neko iskreno poželi laku noć.
Ako si čovek koji ume da vidi ženu – ne godine, ne prošlost – možda ćeš u ovim rečima prepoznati i sebe.
A možda… možda više ne moramo da ćutimo jedno bez drugog.
– Jasmina
