Zovem se Natalija, imam 42 godine i živim na selu. Nikada nisam bila udata. Ne zato što nisam imala prilike, već zato što nisam htela da pogrešim. Ceo život sam slušala da sam „previše mirna“, „previše dobra“ i da će me vreme pregaziti ako ne požurim. Nisam poslušala.
Živim povučeno, radno i skromno. Naučila sam da sama brinem o sebi, o kući i o svakom danu koji mi dođe. Nisam žena koja je jurila avanture, niti sam neko ko menja ljude kao godišnja doba. Da, nevina sam, i to nije sramota, već moj izbor. Čuvala sam sebe jer sam verovala da će jednom doći neko kome će to značiti.
Danas vidim da me mnogi preskaču baš zbog toga. Nekima je čudno što u mojim godinama nisam „sve prošla“. Nekima je problem što živim na selu i što mi je život tih. Ali ja znam ko sam i znam šta mogu da dam onome ko ostane.
Ne tražim savršenog muškarca. Ne tražim bogatstvo ni glumu. Tražim čoveka koji zna da poštuje ženu, koji ne beži od ozbiljnosti i koji razume da bliskost ne počinje u krevetu, već u poverenju.
Ako ti treba žena koja neće da te vuče, već da stoji pored tebe.
Ako ti ne smeta što je život jednostavan i iskren.
Ako ti treba mir, a ne haos.
Javi mi se.
