Zovem se Katarina, imam 36 godina i radim kao frizerka.
Svaki dan slušam tuđe priče o ljubavi, braku, prevarama, razočaranjima… i svaka me dotakne na svoj način. Ali kad padne veče i kad skinem kecelju, ostanem sama — sa tišinom, muzikom i mislima koje ne prestaju.
Da, mlada sam. Da, brinem o sebi. I da, mnogi mi kažu da mogu da biram.
Ali ono što ja tražim, današnji mladi muškarci ne znaju da daju.
Ne želim poruke u ponoć, ne želim “vidimo se kad stignem” ili “ajde da ne komplikujemo”.
Hoću gospodina koji zna šta znači držati ženu za ruku — ne samo u javnosti, nego i kroz život.
Volim kada muškarac ima mir u sebi, kada zna da ceni ženu koja radi, koja se bori, koja nije savršena, ali ume da voli.
Ne želim avanturu, želim brak. Da, to još postoji. I da, ja još verujem u to.
Ne tražim da me neko izdržava, sve imam.
Ali jedno nemam — nekog ko će me pogledati kao da sam mu sve što mu treba.
Možda zvuči staromodno, ali ja volim kad muškarac zna da bude oslonac.
Ne mora da ima savršen izgled, auto ili novac.
Dovoljno je da ima dušu i reči koje ne bole.
Ja sam Katarina, imam 36 godina, frizerka sam, živim sama…
I još uvek verujem da postoji onaj jedan — koji ne traži devojku za provod, nego ženu za život.
Ako si to ti, možda je ovo tekst koji si baš ti trebao da vidiš.
Jer neke slučajnosti nisu slučajne.
