Zovem se Leonora, imam 42 godine i dolazim iz Bujanovca.
Ovo pišem jer više ne mogu da ćutim. Ne zato što mrzim mesto odakle sam, već zato što sam umorna od pogleda, komentara i tuđih očekivanja o tome kakva treba da budem i s kim smem da budem srećna.
Godinama živim okružena ljudima koji više gledaju etiketu nego čoveka. Ko si, odakle si, koje si vere, šta će reći drugi. A mene sve to guši. Ja sam žena od krvi i mesa, sa srcem koje želi isto što želi svaka druga žena — mir, poštovanje i ljubav.
„Ne bežim od sebe, bežim od osuda“
Mnogi će reći da „bežim“.
Ali ja ne bežim od sebe — bežim od sredine u kojoj se stalno moraš pravdati. Bežim od toga da me neko meri po prezimenu, veri ili pričama koje kruže.
Ja ne pitam ko si ni šta si.
Ne pitam koje si vere.
Ne pitam iz kog si naroda.
Ne pitam koliko imaš para.
Pitam samo jedno:
👉 Da li si čovek?
„Želim gospodina, a ne kontrolora mog života“
Tražim gospodina za brak i ozbiljno upoznavanje.
Nekoga ko zna šta znači poštovanje. Nekoga kome ne treba publika da bi bio muškarac. Nekoga ko želi život u dvoje, a ne stalne rasprave sa svetom.
Ne tražim savršenstvo.
Ne tražim da me neko spasava.
Tražim partnera, nekoga s kim ću otići dalje — bilo gde — i započeti novi, miran život.
„Srce nema naciju“
Možda sam Albanka.
Ali pre svega sam žena.
Žena koja želi da voli i da bude voljena, bez straha šta će ko reći.
Ako si muškarac koji veruje da ljubav nema granice,
ako te ne zanima etiketa već duša,
ako želiš ozbiljnu ženu za brak, mir i budućnost —
👉 možda se baš mi tražimo.
Leonora, 42 godine — spremna da ode daleko da bi bila srećna.
