Zovem se Milena. Imam 47 godina.
I da, razvedena sam.
Ne, ne tražim sažaljenje. Niti utehu. Prošla sam sve to.
Ovo je priča o meni – ženi koja je jednom pogrešno volela, ali nije prestala da veruje u ono pravo.
Godine mi više nisu teret. Postale su moj ponos. Naučile su me šta znači dati srce – ali i kako ga sačuvati kad sve krene nizbrdo.
Nekad sam ćutala. Sada govorim. Jer vreme ne čeka, a ni ja više ne želim da čekam u tišini.
Bila sam u braku. I iz njega sam izašla ranjena, ali ne slomljena.
Jednu bitku sam izgubila, ali nisam izgubila sebe. Nisam izgubila toplinu u grudima, osmeh na licu i onu najdublju želju – da pripadam. Da volim i da budem voljena.
Danas živim mirnije. Sama sam.
Ponekad me to ne boli. Ponekad me slomi.
Uveče, kad se svetla pogase, često zamišljam da si tu negde – neko ko me ne gleda kao “ženu s prošlošću”, već kao ženu koja još ima budućnost.
Ne moraš biti savršen. Ne tražim bajku.
Samo želim muškarca koji zna da ćuti kad treba, da sluša kad boli, i da zagrli kad reči više nemaju smisla.
Neću te lagati – nije mi lako da ovo napišem.
Ponos se bori sa srcem, ali srce pobeđuje.
Zato ti pišem, zato se nadam…
Jer možda baš sada čitaš ove redove i osećaš isto.
Ako jesi – javi se. Ne zbog igre, ne zbog avanture.
Zbog duše. Zbog istine. Zbog nas, možda.
Jer ja, Milena, 47 godina, još nisam odustala od ljubavi.
A ti?
