Zovem se Mirela, imam 41 godinu, rođena sam i živim u Srbiji… i još uvek ne mogu da verujem da danas, u 21. veku, ljudi gledaju ko je koje vere kao da je to važnije od duše.
Godinama me izbegavaju, ne zato što sam loša žena, ne zato što nisam dobra osoba… nego zato što sam muslimanka. Kao da to određuje kakva sam, koliko vredim ili koliko mogu da volim.
A ja… ja samo želim običan život.
Toplu reč.
Ruku koja će me držati.
Čoveka koji zna da poštuje.
Nekoga ko neće bežati od mene jer se plaši nečega što ne razume.
Istina je da sam danas sama. Mnogo puta sam čula rečenicu: “Ti si dobra žena, ali…” – i svaki put to “ali” je nosilo neku predrasudu. Nekad su me bolele te reči više nego išta drugo.
Ali i dalje verujem.
Jer u životu nisam naučila da mrzim – nego da poštujem.
Za mene nije bitno koje si vere, odakle si, koliko imaš para… Ljudi se vole srcem, ne etiketama.
Zato danas pišem ovo, možda poslednji put pokušavajući da doprem do nekoga ko razume da ljubav nema boju kože, naciju ni veru.
Ako negde postoji muškarac koji traži iskrenu ženu, pravu prijateljicu, mir u kući i osmeh koji leči — možda će baš mene primetiti.
Možda će neko konačno zavoleti Mirelu, ženu koja nije savršena, ali ima srce koje čeka samo jednu osobu.
