Zovem se Natalija. Imam 42 godine.
I da, razvedena sam već pet godina.
Ali nisam samo razvedena – pre svega, preživela sam.
Moj brak nije bio ono što sam zamišljala kao devojčica. Ušla sam u njega iz ljubavi, ili barem iz onoga što sam tada mislila da jeste ljubav. A onda je krenulo – tiho, pa sve glasnije. Ponižavanje. Udarci. Strah. Ćutanje.
Trpela sam zbog ćerke. Zbog okoline. Zbog one poznate rečenice – „proći će“.
Ali nije prošlo. I jednog dana, prestala sam da ćutim.
I otišla sam.
Danas živim u Beogradu. Sama. I mirno.
Moja ćerka je odrasla, udata, živi u Nemačkoj i često mi kaže da je ponosna na mene. A ja sam konačno počela da budem ponosna na sebe.
Prošla sam kroz najteže… i izašla živa, ali ne i ogorčena.
I sada, posle svega, osećam da sam spremna za novo poglavlje.
Ne tražim nekog da mi „popuni prazninu“. Naučila sam da budem sama. Ali volela bih da upoznam nekog ko zna šta znači biti oslonac. Nekog ko će biti tu – iskreno, nežno, stabilno.
Želim muškarca koji ne beži kad postane teško.
Ko zna slušati. Ko neće osuđivati zbog prošlosti, već će razumeti da je baš ona od mene napravila ovo što sam danas – ženu koja zna koliko vredi.
Ako si zreo, iskren i spreman za ljubav koja ne igra igrice…
Možda si ti ono što sam čekala ovih pet godina.
