Zovem se Natalija, imam 48 godina.
Po zanimanju sam frizerka, živim u Beču, a poreklom sam iz Vojvodine.
Razvedena sam, imam dvoje dece, ali uprkos svemu – živim sama.
I da, usamljena sam. Godinama.
Ljudi često misle da žena koja ima decu ne može biti sama.
Istina je drugačija.
Deca imaju svoj život, svoje obaveze…
A ja uveče zatvaram vrata stana i ostajem sama sa tišinom.
Bila sam u braku. Pokušala sam.
Nije uspelo.
Iz tog braka sam izašla jača, ali i sa ožiljcima koje ne vidi svako.
Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim da mi neko rešava život.
Tražim čoveka. Normalnog. Iskrenog.
Nekog s kim mogu da popijem kafu, ćutim bez neprijatnosti i planiram sutra.
Nije mi važno odakle si.
Selo ili grad, Austrija ili Balkan – nije bitno.
Bitno mi je da razumeš ženu koja je prošla brak, majčinstvo i samoću.
Imam 48 godina, ali nisam odustala od ljubavi.
Još uvek verujem u brak, zajedništvo i miran život udvoje.
Ako postoji muškarac koji ne beži od žene sa prošlošću,
koji zna da poštuje,
koji ne gleda godine nego srce –
možda baš ti čitaš ove redove.
💬 Ako i ti živiš sam i znaš kako tišina ume da boli – javi se.
Jer i ja još čekam nekog ko će ostati.
