Zovem se Dragana.
Imam 39 godina i ovo pišem iz mesta gde se noću čuje samo vetar i životinje koje uzgajam. Ostavila sam grad i vratila se na selo, misleći da ću ovde pronaći mir. Mir sam našla — ali samoću nisam želela.
Živim sama.
Prva kuća mi je udaljena dva kilometra. Kada padne mrak, shvatiš koliko ti fali nečiji glas, korak, prisustvo.
„Radim težak posao, ali ne bežim od života“
Bavim se stočarstvom.
Ustajem rano, radim pošteno, rukama koje su navikle na rad, ne na izgovore. Nije me sramota. Ponosna sam. Ali ne želim više da sve radim sama.
Život u dvoje je lakši.
I lepši.
„Nisam se udavala, ali nisam ni odustala“
Imam 39 godina i nikada se nisam udavala. Neki kažu da je kasno. Ja kažem — kasno je samo kad odustaneš. Ja nisam.
Ne tražim muškarca koji će da pobegne kad vidi posao.
Tražim vrednog gospodina koji je spreman da dođe kod mene, da živimo i radimo zajedno, da gradimo porodicu od nule.
„Ne gledam prošlost — gledam ko si danas“
Ne pitam gde si bio.
Ne sudim šta si radio.
Gledam kakav si čovek danas i da li želiš budućnost.
Ako ti selo nije kazna nego izbor…
Ako znaš da je porodica važnija od grada…
Ako želiš ženu koja stoji uz tebe — možda se baš ovde srećemo.
„Želim porodicu, ne prolaznost“
Ne tražim avanturu.
Tražim brak, zajedništvo i dom. Želim da se u ovoj kući čuje smeh, razgovor, planovi. Da više ne gledam u daljinu sama.
Dragana, 39 godina.
Neudata, vredna, iskrena.
Ako želiš život na selu, rad u dvoje i porodicu — javi se.
