Zovem se Dunja.
Imam 42 godine i nikada se nisam udavala.
Ovo pišem jer sam shvatila da je tišina postala glasnija od svega. Posle smrti moje majke, ostala sam potpuno sama. Ne samo u stanu — nego u životu.
„Kad izgubiš majku, shvatiš koliko ti treba neko svoj“
Radim u jednoj fabrici. Svaki dan isti ritam, ista borba, isti umor. Ali najteže nije na poslu — najteže je kad se vratim kući i nema ko da pita kako sam.
Nema razgovora.
Nema zagrljaja.
Nema „laku noć“.
„Nikad udavana — ne jer nisam htela, nego jer se nije desilo“
Nisam bežala od braka.
Nisam birala samoću.
Jednostavno — život me je stalno ostavljao korak iza sreće.
Ali nisam ogorčena. Nisam hladna. Još uvek imam srce koje želi da voli.
„Spremna sam za porodicu. Spremna sam da rodim dete.“
Ovo govorim iskreno i bez srama:
želim brak, želim dete, želim porodicu.
Ne tražim savršenog muškarca.
Tražim normalnog, poštenog čoveka koji želi isto — dom, mir, zajedništvo.
„Ne tražim luksuz, tražim život“
Ne zanima me status.
Ne zanima me ko si i odakle si.
Zanima me da li želiš ženu pored sebe i život u dvoje.
Ako si ozbiljan muškarac koji želi brak, porodicu i iskren odnos — javi se.
Dunja, 42 godine.
Nikad udavana. Posle majčine smrti ostala sama.
Radim, borim se — ali više ne želim da budem sama.
