Zovem se Radmila, imam 53 godine i udovica sam već 17 dugih godina. Godina po godina prolazila je u tišini, bez pitanja, bez oslonca, bez nekoga kome bih rekla kako mi je prošao dan. Naučila sam da budem jaka, jer sam morala. Naučila sam da ćutim, jer nije imao ko da sluša.
Imam ćerku, udata je i živi u Ljubljani. Srećna sam zbog nje, ponosna sam majka. Ali kada se vrata zatvore, a kuća utihne, ostanem sama. Samo ja i misli. I tada shvatim da čovek može imati dete, ali i dalje želeti partnera, zagrljaj i život u dvoje.
Ne tražim savršenstvo, ne tražim bogatstvo, ne tražim mladost. Tražim gospodina za upoznavanje i ozbiljan brak, nekoga ko zna šta znači poštovanje, mir i vernost. Nekoga ko ne beži od reči „zajedno“. Više volim selo nego grad — tamo je život sporiji, iskreniji i topliji. Tamo ljudi još znaju šta znači dom.
Imam 53 godine i znam da još mogu da volim, da se smejem, da kuvam za dvoje i da delim i dobro i loše. Ne želim da ostatak života provedem sama ako ne moram. Ako si ozbiljan muškarac koji želi miran život u dvoje, bez igara i laži — možda se baš mi tražimo.
Ako si pre svega čovek, a tek onda sve ostalo — javi se.
