Zovem se Nada, imam 51 godinu, živim sama u Jagodini… i već devet dugih godina moje jutro počinje u tišini. Razvela sam se, zatvorila jedno teško poglavlje života, i od tada sam — sama.
Ne zato što sam htela.
Nego zato što nisam našla nikoga ko bi ostao.
Mnogi misle da se u ovim godinama žena pomiri sa sudbinom.
Ali ja nisam od tih.
Još uvek verujem da postoji muškarac koji će me držati za ruku dok šetamo, koji će sa mnom piti prvu jutarnju kafu, i koji neće otići kad postane teško.
Prošla sam svoje bitke…
Opečena jednom, naučila sam da cenim mali mir više nego ičiju veliku priču.
Danas želim samo jedno —
čoveka koji će biti tu.
Ne tražim bogatstvo, ne tražim luksuz, ne tražim mladića ni avanturu.
Tražim prisutnost.
Tražim mir.
Tražim nekoga s kim ću provesti ovo malo života što nam je ostalo — bez svađa, bez nervoze, bez igara.
U mojim godinama ljubav nije više leptirić u stomaku.
Ljubav je nečija ruka na ramenu.
Ljubav je neko ko te pita: “Jesi dobro?”
Ljubav je dom — ne u zidovima, već u osobi.
Ako negde postoji gospodin koji zna da poštuje, da sasluša, da bude nežan i iskren… neka zna:
Jedna Nada iz Jagodine čeka baš takvog.
Možda je ovo samo amaterski blog.
Ali možda je i šansa da dvoje ljudi konačno pronađu svoj mir
