Zovem se Dunja.
Imam 37 godina i ovo pišem sa knedlom u grlu, ali i sa nadom da negde postoji čovek koji će me razumeti.
Roditelji su me se odrekli.
Ne zato što sam loša osoba, već zato što sam u jednom periodu života radila na albanskim muzikama. Taj svet sam tada mislila da je moj put. Danas znam — nije bio.
„Majčina smrt me je promenila zauvek“
Kada mi je mama preminula, sve se u meni slomilo.
Izgubila sam jedinu osobu koja me je volela bez uslova. Tada sam napustila taj svet, muziku, noći, buku — i ostala sama sa sobom i svojom savesti.
Od tog dana živim mirnije, tiše, skromnije.
Ali samoća boli.
„Imam prošlost, ali imam i srce“
Neću da lažem — imam mane.
Imam prošlost.
Imam greške zbog kojih sam platila visoku cenu.
Ali imam i srce koje zna da voli, ruke koje žele da grle, i dušu koja želi mir. Ne tražim da me neko spašava. Tražim prihvatanje.
„Želim brak. Želim porodicu. Želim da budem mama.“
Najveća želja mi je da budem supruga.
Da budem majka.
Da imam dom u kome se čuje dečji smeh, a ne tišina.
37 godina nije kasno.
Verujem da još uvek imam vremena da dam ljubav, da rodim dete, da stvorim porodicu koju nikad nisam imala.
„Ako možeš da vidiš ko sam danas — možda si ti moj čovek“
Ako si gospodin koji razume da ljudi greše, ali i da se mogu promeniti…
Ako tražiš ženu koja je naučila lekcije života na teži način…
Ako ti je srce važnije od tuđih priča — možda se baš ovde srećemo.
Dunja, 37 godina.
Žena sa prošlošću, ali i sa snovima.
Tražim brak, porodicu i čoveka koji će me prihvatiti takvu kakva jesam danas.
Ako postojiš — javi se.
