Zovem se Nataša.
Imam 46 godina i živim u jednom selu kraj Prištine. Ovde skoro da nema Srba. Kuće su tihe, putevi prazni, a dani dugi.
Nekada sam imala majku.
Danas — nemam nikoga.
„Posle mamine smrti, svet je stao“
Kad je moja majka preminula, nisam izgubila samo roditelja. Izgubila sam glas koji me je čekao, ruku koja me je štitila, razlog da ostanem jaka.
Ostala sam neudata, sama i zaboravljena, u mestu gde se svaka noć čini dužom od prethodne.
„Ne sedi mi se ovde… ali nemam gde“
Istina je — ne mogu više da sedim ovde. Samoća me guši, a tišina me izjeda.
Ali nemam nikog svog. Nemam kome da odem. Nemam kome da se javim.
Svaki dan izgleda isto:
prođe jutro,
prođe dan,
a veče dođe sa istim pitanjem — dokle ovako?
„Neudata sa 46 — ali nisam prestala da verujem“
Nisam se udala ne zato što nisam želela, već zato što život nikada nije dao pravu priliku.
Ali još uvek sam žena.
Još uvek imam srce.
Još uvek verujem da postoji neki gospodin koji traži isto — mir, dom i život u dvoje.
„Ako postojiš — javi se“
Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim luksuz.
Tražim čoveka.
Nekoga ko želi upoznavanje.
Nekoga ko želi brak.
Nekoga ko želi da više niko ne bude sam.
Ako si slobodan, ozbiljan i spreman da pružiš ruku ženi koja je ostala sama — javi se.
Nataša, 46 godina.
Selo kraj Prištine.
Neudata. Sama.
Ali još uvek spremna za život u dvoje.
