Zovem se Teuta. Imam 45 godina. Albanka sam i već 25 godina živim u Leskovcu. Ovde sam odrasla kao žena, ovde sam volela, ovde sam se udala… i ovde sam se razvela pre 11 godina.
Ali ono što me najviše boli nije razvod.
Najviše bole predrasude.
Razvela sam se tiho, bez skandala. Nisam htela da pljujem, da se žalim, da tražim krivca. Samo sam nastavila dalje. Sama. Godinama. Dok su drugi gradili nove živote, ja sam gradila sebe iz početka.
„Albanka… razvedena… 45 godina…“
Kao da je to sve što sam.
A nisam.
Ja sam žena koja zna da sluša. Koja zna da poštuje. Koja zna koliko vrede obični trenuci – kafa ujutru, šetnja bez žurbe, razgovor bez glume. Ne tražim savršenstvo. Ne tražim bajku.
Tražim čoveka.
Nekoga za druženje koje može da preraste u brak. Nekoga kome nije bitno ko je koje vere i koje nacije, nego kakav je kao osoba. Nekoga ko neće pitati „šta će ljudi reći“, nego „kako si danas“.
Ne tražim da me iko spašava. Naučila sam da stojim sama.
Ali volela bih da više ne idem sama.
Ako si muškarac koji veruje da ljubav nema naciju, da poštovanje nema veru i da su godine samo broj – možda je ovo priča koju si morao da pročitaš.
👉 Teuta, 45 godina. Žena, ne etiketa.
