Zovem se Teodora. Imam 45 godina i živim u Kragujevcu. Po struci sam frizerka – već godinama uljepšavam druge, a nekako sam zaboravila da ulepšam svoj život.
Razvedena sam, imam ćerku koja živi u Amsterdamu, ponosna sam na nju i na sve što je postigla. A ja… ja sam ostala ovde, sama.
Godine prolaze, posao ide, stan sređen, sve funkcioniše — ali kad se vratim kući posle dugog dana, sve što čujem je tišina.
Tišina koja boli više nego ijedna reč.
Znam da mnogi misle: „Šta će joj sad muškarac? Ima sve.“
Ali ne znaju da to „sve“ ne vredi ništa kad nemaš s kim da podeliš.
Nema jutarnje kafe u dvoje, nema glasa koji kaže „Dobro jutro, ljubavi“, nema ruke koja te zagrli dok napolju pada kiša.
Ja ne tražim savršenstvo.
Ne treba mi ni princ, ni milioner. Samo neko iskren, čovek od reči, koji zna šta znači poštovanje.
Neko ko neće pobeći kad vidi da sam umorna, već će sesti pored mene i reći: „Tu sam.“
Možda sam predugo sama, ali nisam ogorčena. I dalje verujem da negde postoji onaj pravi — čovek koji zna da žena u četrdesetima nije stara, već zrela, smirena i spremna da voli iskreno.
Zima dolazi, noći su hladne…
A ja, iako sam frizerka koja drugima pomaže da zasijaju, u sebi nosim samo jednu želju – da me neko ugreje ne rukama, nego dušom.
Jer imam sve što mi treba…
Osim nekog da me voli onako kako sam oduvek želela.
