Zovem se Emilija, imam 48 godina i ne stidim se da kažem istinu.
Iza mene su tri braka. Neki će reći – previše. Neki će me odmah otpisati.
Ali niko ne zna koliko sam puta pokušala iskreno, koliko sam puta verovala da je to „taj put“.
Nisam savršena žena.
Ali sam iskrena, verna i umorna od samoće.
Živela sam i na selu i u gradu.
Danas sam u Austriji, u Gracu, ali meni mesto nikada nije bilo važno.
Važno mi je samo da imam nekoga pored sebe – nekoga ko će ostati kada dođu teški dani, a ne samo dok je sve lepo.
Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim mladost.
Ne tražim savršenog muškarca.
Tražim čoveka sa dušom.
Nekoga ko razume da prošlost ne mora da definiše budućnost.
Nekoga kome neće smetati moje godine, ni moji padovi, ni moji ožiljci.
Spremna sam da ja dođem kod tebe, kao i da ti dođeš kod mene.
Selo ili grad – nije važno.
Važno je samo da postoji poštovanje, iskrenost i želja za životom u dvoje.
Ako i ti veruješ da nikada nije kasno za pravu ljubav,
ako ti nije bitno „šta će selo reći“,
ako želiš nekoga ko zna šta znači boriti se i ne odustajati…
