Zovem se Verica, imam 46 godina i živim u Beču.
Razvedena sam.
I već osam godina živim sama.
Ljudi me često ne pitaju kakva sam.
Prvo pitaju ko sam.
I kada čuju da sam Romkinja, mnogi se povuku.
Bez pitanja. Bez razgovora. Bez šanse.
A i ja imam dušu.
Imala sam brak.
Imala sam nadu.
Imala sam planove koji su se srušili.
Razvod me je ostavio praznih ruku, ali sa mnogo pitanja.
Najviše boli to što sam ostala bez roditelja.
Oni su bili moja sigurnost, moj dom, moja snaga.
Kada su otišli, shvatila sam šta znači biti bez igde i ikoga.
U tuđem gradu, u tuđoj zemlji,
sa svojim mislima i dugim noćima
u kojima se pitaš da li te iko vidi
ili si svima samo etiketa.
Ne tražim savršenog muškarca.
Ne tražim bogatstvo.
Ne tražim da me iko spašava.
Tražim čoveka.
Nekog ko gleda srce, a ne poreklo.
Nije mi važno odakle si.
Nije mi važno čime se baviš.
Važno mi je da želiš ženu pored sebe, razgovor, mir i poštovanje.
Godinama sam sama.
Navikla sam da budem jaka.
Ali snaga ne znači da ne boli.
Snaga znači da i dalje veruješ, čak i kad te svi preskaču.
Imam 46 godina, iskustvo i emocije koje nisam potrošila.
Imam ruke koje znaju da rade.
Srce koje zna da voli.
I želju da ne provedem ostatak života sama.
Možda me mnogi ne žele upoznati.
Ali verujem da postoji neko ko će videti čoveka u meni.
💬 Ako postoji muškarac koji ne deli ljude, već traži partnerku – neka se javi.
Jer i ja, uprkos svemu, još uvek verujem u ljubav i brak.
